..Почећу од почетка , тј. од 1999. године. То је година кад сам решио да оснујем овај одред и кад сам почео да окупљам чланове и прикупљам документацију. Почео сам да ширим идеју о одреду знанима и мање знанима. Нисам дуго чекао и почели су да се јављају заинтересовани потенцијални чланови.
.
Како логика налаже, како се ко учлањивао у одред, тако је и у евиденционом картону добијао редни број. Овако је било:
.
редни број 1) Дарко Колаковић, рођен ...
.
редни број 2) Александар Петровић, рођен ...
.
редни број 3) Ненад Кнежевић,рођен ...
.
О том Ненаду, редни број 3 вам сада причам. Трећа особа која се учланила у одред је Ненад Кнежевић, нама знан као Кнеле. Веровао неко или не, Кнеле до данас није изгубио вољу и љубав према одреду. Неко ће ми можда рећи: "A зашто није био ни на једној Шумској школи, на таборима и сл.? ". Ја ћу тада са задовољством казати: Кнеле је увек био ту, само су га обавезе спречавале. Јесте баш тако. Кад смо формирали одред он је имао 17 година. У то време он је био буквално на свим акцијама. Али, како му се ближио завршетак школовања тако је и он морао да размишља о неким другим стварима, буквално које живот значе. Завршио је школовање, одужио држави што је имао и запослио се. Запослио се и трудио се. Како никоме од нас, тако ни њему, пословне обавезе нису дозвољавале пуно слободног времена.
.
Дешавало се да се не јавља неко време а онда се јави и каже: " E , 'де си Даре, има ли шта?". Једанпут ми је рекао: " Eј, да знаш, купио сам кола, па ако нешто треба за одред ти реци". И требало је. И то пуно пута. И никад (кад су му пословне обавезе дозвољавале) није одбио.
.
Кад су га обавезе спречавале да нам се придружи , он се распитивао за живот одреда (о актуелним дешавањима ), о предстојећим акцијама а ако није могао да учествује на некој акцији он ме благовремено обавести. Никад није било да се пријави за неку акцију па да се предомисли. А чак и кад није учествовао кад год је имао времена звао ме је да се видимо и да причамо о акцији. Само ја знам колико пута смо причали о одреду.
.
Кад се договоримо за акцију није требало да га подсећам а и кад је требало, разлог су биле његове обавезе. За разлику од неких, њему није могла да промакне година а да бар на неколико акција неучествује. Никад није обукао униформу а да она није била беспрекорна(чиста, испеглана, као у књизи).
.
Последња акција на којој је учествовао је било ''Брђанско грне'' у Лозовику. Фотографије, медаље, дипломе, пехар који смо тада освојили, само су део ''трофеја'' нашег одреда и подсечаће нас на нашег Кнелета док је негде тамо далеко.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
Једини пут кад ме разочарао (не буквално) је био скоро (разлог овог мог писања). Назвао ме је пре неколико недеља и казао ми: "Е, Даре морамо да се видимо". И видели смо се. Тад ми је казао: "Даре, ја путујем у Африку да радим. За сада, враћем се за неколико година. Чућемо се. Поздрави остале". Стварно је отпутовао.
.
.
СРЕЋАН ПУТ КНЕЛЕ!
.
Нека ти се остваре снови због којих си отишао. Чекамо те.
.
