"ПРИЈАТЕЉИ НАС НИСУ ЗАБОРАВИЛИ"

.
Испричаћу вам причу о пријатељству.
Да ли неко зна како се постаје ВЕЛИКИ? Казаћу вам, једноставно је: кад год можете, помозите МАЛОМ.
А како се постаје заувек ВЕЛИКИ? И то није тешко. Никад не заборавите МАЛЕ.
Тако каже и наш извиђачки поздрав.

.
.Извиђачки ( scouts) поздрав
"Као и свуда у свету, тако и у нашем Савезу, извиђачи се поздрављају у ставу МИРНО подизањем десне руке, тако да шака буде у висини очију. У том положају, подлактица је управно на земљу, а паралелна и у равни са телом.
Кажипрст, средњи и домали прст су исправљени и спојени, што означава три елемента извиђачког завета.
Палац јагодицом покрива мали прст, што симболизује јединство скаута – извиђача света. Положај палца преко малог прста показује да јачи увек треба да чува и брани слабијег.
Извиђачи, када су у униформи, увек се поздраљају приликом сусрета, при предаји рапорта, у свечаним приликама.
Приликом поздрава, извиђачи један другом кажу: ЗДРАВО !!!".

.

И ми смо били МАЛИ. Давне 1999.год. још није постојао наш Одред. Међу члановима рагби клуба ''Сингидунум'', који је већ био оформљен, родила се идеја о осниванју одреда извиђача. Великим залагањем, идеја је постала стварност. Одред је основан а први чланови одреда и његова кичма били су чланови рагби клуба ''Сингидунум''.
Новембра, те 1999. год. МАЛИ и СЛАБИ, тражили смо помоћ ВЕЛИКИХ, ЈАКИХ. Куцали смо на многа врата, али само њих неколико су била отворена. Једна од њих су врата велике банке, на чијем челу су били господин Ерик Бланштет и господин Влада Марковић. На помоћ нисмо дуго чекали, није то било само обећање. Ускоро је одред онован, а наши ВЕЛИКИ пријатељи су нам несебично помагали. Пружили су нам све што нам је на почетку било потребно, и још много, много више.
Господин Ерик је касније отишао на другу дужност, у другу земљу. Ми смо му били неизмерно захвални на помоћи коју нам је пружио. Испратили смо га не помисливши да ће се он једног дана вратити у Београд, на другу дужност.
А догодило се! Господин Ерик и господин Влада су поново у Београду. Ми нисмо више тако МАЛИ, много смо постигли за ових скоро десет година. Контактирали смо наше ВЕЛИКЕ пријатеље који су нам помогли пре више година. И реч пријатељи се може написати ПРИЈАТЕЉИ, великим словима. Као што ми нисмо заборавили новембар 1999. год. нису ни они. Ми нисмо више тако МАЛИ, али помоћ ВЕЛИКИХ пријатеља и даље нам је потребна.
ПОМОЋ НАМ ЈЕ И ОВОГ ПУТА СТИГЛА.
Немамо начина да се реванширамо. Наше акивности, наши успеси и добри пласмани на разним извиђачким акцијама, најбољи је начин да им покажемо нашу захвалност. О свему смо их редовно информисали.
Криза, која је захватила цео свет, и нашу земљу, није мимоишла ни нас. Наши ВЕЛИКИ пријатељи нас нису заборавили. Господин Ерик и господин Влада су пронашли мало слободног времена, контактирали руководство одреда, састали се са нашим Старешином и самном.
Кроз разговор се наметнуло и питање наших пријатеља:
''Да ли вам нешто треба?''.
Тренутно не, и тако смо и њима рекли. Да смо пријатељи, показује и њихов предлог:
''Добро, не треба вам помоћ, а да ли бисте хтели да дођете код нас у госте?''.
Наравно, позив смо прихватили, и то је један од мотива што сам написао ову причу о ВЕЛИКОМ и МАЛОМ пријатељу.
Дарко
.