ПРИЈАТЕЉИ СЕ НЕ ЗАБОРАВЉАЈУ

.

Да, у већини случајева је баш тако, пријатељи се не заборављају. Још увек имамо (наш одред) среће те нас пријатељи не заборављају.
Одмах након оснивачке Скупштине нашег одреда, 26.04.2000. године, тј. након повратка са летњих активности (Смотра СИС и табор у Аранђеловцу), део Управе одреда је искористио један леп викенд и отпутовао на Сребрно језеро у потрази за прикладним местом за организовање табора или викенда у наредној години.

Обилазећи Сребрно језеро, пут нас је нанео до једног од кампова. Како су у кампу били шатори, питали смо пролазника:

„Какав је то камп?“

Пролазник каже:

"Видим да сте извиђачи и баш ми је драго. И ја сам био некад извиђач. Шта вас интересује?“

Објаснили му наше намере (да тражимо локацију за табор), а он нам се представи. Рече да се зове Саша Дујовић, да је то камп Удружења ратних војних инвалида, да је он Управник. Напоменувши да је камп отворен само у летњем периоду, рече:

"До лета је далеко, зашто не бисте дошли овде преко зиме. Нема купања, ал' је ваздух одличан". Кад смо га питали за услове, казао је:

"Има само један а то је да све оставите као што сте нашли".

Начелно прихватисмо и пођосмо за Београд, под јаким утиском добронамерности господина Саше. По повратку у Београд, састали смо се и договорили око детаља.

Од 8. до 17. јануара провели смо 10 незаборавних дана. Време нас је послужило.

Домаћин кампа, који је уједно био и кувар у кампу, научио је наше чланове и неким тајнама куварског и пекарског заната.

Господин Саша нас је неколико пута посетио са намером да нам обезбеди што пријатнији боравак, повремено се укључивавши у активности. На поласку, он нам је понудио да опет дођемо а ми му у знак захвалности понудисмо приступницу Одреду.

Не прође много времена, на опште изненађење свих нас, тада већ Саша, нас посети у просторијама и рече:

„Донео сам приступницу, кад ћу добити књижицу?"

Након обављања процедуре, на првој наредној акцији Саша је добио и извиђачку књижицу и постао и званично члан нашег одреда.
Од тада, па све док га нису спречиле пословне обавезе, Саша нас је посећивао и помагао на разне начине. У Кампу смо били још неколико пута и увек смо се проводили одлично.

Морам рећи да смо били у контакту све док нисмо отворили одредски блог, од тада мање, али након сваког прилога на блогу, он је слао свој коментар.
Ових дана се јавио. Позвао сам га да дође у просторије, а он по обичају рече: "Ма пусти то, треба ли вам нешто."

Рекох му, као и увек, треба, наравно ако можеш. Сале рече:

"Кажи шта треба, ја сам још увек ваљда члан одреда.

ПРИЈАТЕЉИ СЕ НЕ ЗАБОРАВЉАЈУ!

Ето, о томе вам причам.

.