ДА ЛИ СТЕ СЕ СПРЕМИЛИ ЗА СМОТРУ ИЗВИЂАЧА БЕОГРАДА

.

ЈОШ ЈЕДНОМ ДА ВАС ПОДСЕТИМО

ДА ЛИ СТЕ СЕ СПРЕМИЛИ ЗА СУТРАШЊУ СМОТРУ?

ДА ЛИ СТЕ СЕ СПАКОВАЛИ?

ДА ЛИ СТЕ СВЕ ДОБРО НАУЧИЛИ, УВЕЖБАЛИ?

КОНАЧАРИ ДАНАС ВРЕДНО СПРЕМАЈУ ВАШЕ МАЛЕ ТАБОРЕ!

И у новинама је објављено обавештење.
.

Нашу смотру могу посетити и грађани који још нису извиђачи.

Спремили смо мали подсетник, како да дођете на смотру.

Извод из елабората Смотре:
.

А ово је пут: 

Да се сетимо како је било прошле године:
.

ВИДИМО СЕ СУТРА!
НАЈБОЉИ НЕКА ПОБЕДЕ,
 А ОСТАЛИ  СРЕЋНИ ШТО СУ УЧЕСТВОВАЛИ НА СМОТРИ
.

60 ГОДИНА ОДРЕДА "ВАСА ЧАРАПИЋ"'- Београд

.

Данас смо са нашим пријатељима из Одреда извиђача „Васа Чарапић“ из Београда, њиховим пријатељима и гостима прославили њихов велики јубилеј,

60 ГОДИНА ОД ОСНИВАЊА ОДРЕДА

Отварање свечаности: Химна логорској ватри, наравно уз подршку Тозе Мостарлића. Ветерани, полетарци и пчелице, сви као један.

Ово је била песма за нашу душу:

Кад' помислим на та, стара времена,

ја се тада сетим драгих, извиђачких имена.

Пријатељу када будеш стар,

пријатељу када будеш стар,

причај да су извиђачи били права ствар,

Пријатељу када будеш стар ...

Уз подршку видео-бима, неколико скечева и песама млађих и старијих извиђача слушали смо о славној прошлости и садашњости овог одреда.

Без јаког подмладка нема ни јаког одреда.

Многим пријатељима одреда, заслужним бившим и садашњим члановима Одреда и других организација, подељене су плакете, повеље.

И наш Одред је добио Повељу. Искористила сам тај моменат да нашим домаћинима предам пригодан поклон: урамљену слику Највећег признања из времена СИЈ-е

ЗЛАТНИ ЈАВОРОВ ЛИСТ СА ЗРАЦИМА

које је Одред „Васа Чарапић“ добио давне 1976. године.

Моје изненађење је било огромно када сам чула своје име. И ја сам добила Повељу.

Поносна сам. Ова Повеља ће ме подсећати да сам пре више од педесет година постала пчелица, а и данас сам међу извиђачима.

Ове летке, беџеве и амблеме смо добили пре него што смо ушли у свечану салу.

Оваквом позиву мало ко може да одоли. Желим да извиђачка организација буде још бројнија, да се слави много оваквих јубилеја.

Златица Бановић

Хвала Слободану Перићу што сам без питања "позајмила" неколико од 150 фотографија које је објавио у невероватно кратком року.

.

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ

.

СВИМА КОЈИ ДАНАС СЛАВЕ

ПРИЈАТЕЉИ СЕ НЕ ЗАБОРАВЉАЈУ

.

Да, у већини случајева је баш тако, пријатељи се не заборављају. Још увек имамо (наш одред) среће те нас пријатељи не заборављају.
Одмах након оснивачке Скупштине нашег одреда, 26.04.2000. године, тј. након повратка са летњих активности (Смотра СИС и табор у Аранђеловцу), део Управе одреда је искористио један леп викенд и отпутовао на Сребрно језеро у потрази за прикладним местом за организовање табора или викенда у наредној години.

Обилазећи Сребрно језеро, пут нас је нанео до једног од кампова. Како су у кампу били шатори, питали смо пролазника:

„Какав је то камп?“

Пролазник каже:

"Видим да сте извиђачи и баш ми је драго. И ја сам био некад извиђач. Шта вас интересује?“

Објаснили му наше намере (да тражимо локацију за табор), а он нам се представи. Рече да се зове Саша Дујовић, да је то камп Удружења ратних војних инвалида, да је он Управник. Напоменувши да је камп отворен само у летњем периоду, рече:

"До лета је далеко, зашто не бисте дошли овде преко зиме. Нема купања, ал' је ваздух одличан". Кад смо га питали за услове, казао је:

"Има само један а то је да све оставите као што сте нашли".

Начелно прихватисмо и пођосмо за Београд, под јаким утиском добронамерности господина Саше. По повратку у Београд, састали смо се и договорили око детаља.

Од 8. до 17. јануара провели смо 10 незаборавних дана. Време нас је послужило.

Домаћин кампа, који је уједно био и кувар у кампу, научио је наше чланове и неким тајнама куварског и пекарског заната.

Господин Саша нас је неколико пута посетио са намером да нам обезбеди што пријатнији боравак, повремено се укључивавши у активности. На поласку, он нам је понудио да опет дођемо а ми му у знак захвалности понудисмо приступницу Одреду.

Не прође много времена, на опште изненађење свих нас, тада већ Саша, нас посети у просторијама и рече:

„Донео сам приступницу, кад ћу добити књижицу?"

Након обављања процедуре, на првој наредној акцији Саша је добио и извиђачку књижицу и постао и званично члан нашег одреда.
Од тада, па све док га нису спречиле пословне обавезе, Саша нас је посећивао и помагао на разне начине. У Кампу смо били још неколико пута и увек смо се проводили одлично.

Морам рећи да смо били у контакту све док нисмо отворили одредски блог, од тада мање, али након сваког прилога на блогу, он је слао свој коментар.
Ових дана се јавио. Позвао сам га да дође у просторије, а он по обичају рече: "Ма пусти то, треба ли вам нешто."

Рекох му, као и увек, треба, наравно ако можеш. Сале рече:

"Кажи шта треба, ја сам још увек ваљда члан одреда.

ПРИЈАТЕЉИ СЕ НЕ ЗАБОРАВЉАЈУ!

Ето, о томе вам причам.

.