.
За оне који не знају ко је Милан Комаров, појаснићу. Милан Комаров је члан нашег одреда од оснивања, у одреду знани као ДЕДА МИЛАН. Члан одреда од оснивања а члан организације од 1952.г. Док га је здравље служило, био је редован учесник свих активности одреда. Од чланова одреда је добио место у срцима и постојану захвалност за све што је урадио а од Савеза извиђача Златни извиђачки знак. Иако у задње време није активан, редовно се распитује о свим дешавањима у одреду.
Пре неколико дана, позвао ме је ДЕДА МИЛАН и као уобичајено (како доликује васпитаним особама, а он то свакако јесте), питао за здравље моје породице а потом и моје. Након тога, казао ми је да је чуо да смо учествовали на Сајму Колекционара и замолио да му испричам утиске, не моје, него утиске "наше дечице"-као и увек до сада. Након што сам га детаљно информисао о свим детаљима везаним за учешће на Сајму (ко је учествовао, ко је хтео а није могао, зашто није могао, ко су "нова дечица", где су "стара дечица" , чиме смо отишли, чиме смо се вратили, "јесу ли дечица задовољна" и слично). Питао ме је за План рада одреда у наредном периоду (као и увек до сада).
Кад сам му испричао, само је прокоментарисао: "Ех, дете моје, како бих волео да могу са Вама". За оне који не знају, ДЕДА МИЛАНУ је драстично попустио вид (ко је био на "Певању" ,могао је лично да се увери). А онда наставио: "Да могу опет да будем млад, још више бих уживао носећи мараму него што јесам, не знаш како је то лепо било".
-А што ми не испричате? ,питао сам га.
"И хоћу"-каже он, на моју срећу.
"Ево,како је то било. Као што знаш, родио сам се у Жабљу. У извиђаче сам се учланио 1952. године, био сам 5. или 6. разред. Одред се звао "Стеван Дивнин-Баба" и добио је име по Народном Хероју, који је био први Командант Шајкашког Партизанског одреда, кога су мађари ухватили и убили '43. Старешина Вода нам је био наставник историје а по селима су биле чете. Четири села, четири чете. Масовно смо се учлањивали у извиђаче, мада је било и других активности. Али извиђачи су стално имали неке активности и стварно, стварно смо се лепо дружили. Сећам се свог првог великог таборовања. То је било на Фрушкој Гори, на обали Дунава, негде код Сремских Карловаца, не сећам се тачно где. Била је Смотра Јужне Бачке и Срема. Ми, најмлађи кад смо дошли, већ је све било спремно. Војска нам је припремила шаторе, и у њима смо спавали. Војска нам је спремала и храну. Не можеш да замислиш како нам је лепо било. Свака активност лепша од претходне, ма предивно.
Из тог периода најјачи утисак је онај, кад сам добио своју чланску књижицу, зелене боје, величине индекса, са доста листова. Ако ми верујеш, свуда сам је носио, спавао сам са њом и нисам био једини који је тако поступао. Више ми је значила књижица, него било шта друго. На наведеној Смотри, скупљали смо печате других одреда. Док нисам пошао у Бачку Паланку на занат, био сам редован учесник свих активности одреда. Након одласка, кад год сам био слободан и у могућности, одлазио сам кући и у мој одред.
И кад сам дошао у Београд, враћао сам се мојој кући и мом одреду. Тако сам и тамо негде, '62. у јесен, ишао на марш до Тисе, где се налази велики споменик грађанима из Жабља, који су стрељани за Божић '42.године. Марш се организовао за 22. октобар, јер је то Дан ослобођења Жабља. Где год смо ишли и шта год смо радили, било нам је лепо. Сви смо се дружили. И ми у нашем одреду и са члановима других одреда. Ето, тако је то било - каже он". ...Ето,ТАКО ЈЕ ТО БИЛО, помислим у себи ја.
Дарко
За оне који не знају ко је Милан Комаров, појаснићу. Милан Комаров је члан нашег одреда од оснивања, у одреду знани као ДЕДА МИЛАН. Члан одреда од оснивања а члан организације од 1952.г. Док га је здравље служило, био је редован учесник свих активности одреда. Од чланова одреда је добио место у срцима и постојану захвалност за све што је урадио а од Савеза извиђача Златни извиђачки знак. Иако у задње време није активан, редовно се распитује о свим дешавањима у одреду.
Пре неколико дана, позвао ме је ДЕДА МИЛАН и као уобичајено (како доликује васпитаним особама, а он то свакако јесте), питао за здравље моје породице а потом и моје. Након тога, казао ми је да је чуо да смо учествовали на Сајму Колекционара и замолио да му испричам утиске, не моје, него утиске "наше дечице"-као и увек до сада. Након што сам га детаљно информисао о свим детаљима везаним за учешће на Сајму (ко је учествовао, ко је хтео а није могао, зашто није могао, ко су "нова дечица", где су "стара дечица" , чиме смо отишли, чиме смо се вратили, "јесу ли дечица задовољна" и слично). Питао ме је за План рада одреда у наредном периоду (као и увек до сада).
Кад сам му испричао, само је прокоментарисао: "Ех, дете моје, како бих волео да могу са Вама". За оне који не знају, ДЕДА МИЛАНУ је драстично попустио вид (ко је био на "Певању" ,могао је лично да се увери). А онда наставио: "Да могу опет да будем млад, још више бих уживао носећи мараму него што јесам, не знаш како је то лепо било".
-А што ми не испричате? ,питао сам га.
"И хоћу"-каже он, на моју срећу.
"Ево,како је то било. Као што знаш, родио сам се у Жабљу. У извиђаче сам се учланио 1952. године, био сам 5. или 6. разред. Одред се звао "Стеван Дивнин-Баба" и добио је име по Народном Хероју, који је био први Командант Шајкашког Партизанског одреда, кога су мађари ухватили и убили '43. Старешина Вода нам је био наставник историје а по селима су биле чете. Четири села, четири чете. Масовно смо се учлањивали у извиђаче, мада је било и других активности. Али извиђачи су стално имали неке активности и стварно, стварно смо се лепо дружили. Сећам се свог првог великог таборовања. То је било на Фрушкој Гори, на обали Дунава, негде код Сремских Карловаца, не сећам се тачно где. Била је Смотра Јужне Бачке и Срема. Ми, најмлађи кад смо дошли, већ је све било спремно. Војска нам је припремила шаторе, и у њима смо спавали. Војска нам је спремала и храну. Не можеш да замислиш како нам је лепо било. Свака активност лепша од претходне, ма предивно.
Из тог периода најјачи утисак је онај, кад сам добио своју чланску књижицу, зелене боје, величине индекса, са доста листова. Ако ми верујеш, свуда сам је носио, спавао сам са њом и нисам био једини који је тако поступао. Више ми је значила књижица, него било шта друго. На наведеној Смотри, скупљали смо печате других одреда. Док нисам пошао у Бачку Паланку на занат, био сам редован учесник свих активности одреда. Након одласка, кад год сам био слободан и у могућности, одлазио сам кући и у мој одред.
И кад сам дошао у Београд, враћао сам се мојој кући и мом одреду. Тако сам и тамо негде, '62. у јесен, ишао на марш до Тисе, где се налази велики споменик грађанима из Жабља, који су стрељани за Божић '42.године. Марш се организовао за 22. октобар, јер је то Дан ослобођења Жабља. Где год смо ишли и шта год смо радили, било нам је лепо. Сви смо се дружили. И ми у нашем одреду и са члановима других одреда. Ето, тако је то било - каже он". ...Ето,ТАКО ЈЕ ТО БИЛО, помислим у себи ја.
Дарко
